Mašta je ukras življenja u stvarnosti.

(1.4.3.10.) Mašta

Veštinom i znanjem stvara se stvarnost.
Mašta rađa čuda.
Čovek živi u stvarnosti i u čudesima.
Mašta je ukras življenja u stvarnosti.

Veštinom i znanjem oslanjamo se na čvrsto telesno tle. Maštom lebdimo u oblacima, u svetu duhovnih bića, padamo u bezdan, uzlećemo na nebo, pokušavamo da napustimo sopstveno telo.
U opažanju objavljuje nam se puna prinuda. U veštini i znanju objavljuje nam se mešavina prinude i slobode. U mašti nam se jasno objavljuje puna sloboda.
Mašta nije čist slučaj, bezbolična kiša najava duhovnog sveta, nije ni proizvoljna gola misao bez sadržaja, ali jeste od telesnog sveta nezavisno, slobodno uobličavanje duhovnih bića. Slobodna je utoliko što nam govori mimo prirodnih zakona, mimo životnog zadatka, čak i mimo usvojenih jezičkih pravila, ali nam ipak govori, inače je ne bismo zapamtili, ne bismo je uhvatili u krletku sopstvene duhovne riznice.
Posmatranjem duša otvara prozor u spoljni telesni svet. Kroz taj prozor gledamo i sopstveno telo. Maštom duša otvara prozor u sopstveni, unutrašnji, duhovni svet. Kroz taj prozor ne gleda ništa drugo osim sebe. Mašta je ogledalo duše. Ona nam se objavljuje onda i tamo, kada i gde prestaje posmatranje. Valjda je zbog toga tako često prisutna i u snu. Maštar je budni sanjar, usamljen, a prisutan sebi i svetu, oslobođen njihove prinude, a tu je među njima ili i u njima. On sam sebi prilazi spolja, a svetu iznutra.
U mašti prestaje uzajamno oblikovanje telesnog i duhovnog. Isključuje se izoštreno opažanje i s njim stopljeno posmatranje-imenovanje-rasuđivanje po usvojenim jezičkim pravilima, prestaje postvarivanje prirode u stvarnost. U njoj su zapamćene duhovne promene isparile iz vremena, iskliznule iz prostora, brišu im se granice pa slobodno lelujaju. Maštom nećeš steći uvid u prirodnu pojavu, nećeš uspostavljanjem odnosa s prirodom da stvaraš svoju stvarnost. Njom ćeš mimo prirode, mimo stvarnosti, mimo vremena, prostora i jezičkih pravila da iznedriš čudo. Čudo je razlaz sa stvarnošću.
Ipak, ono nije bezoblično. Uobličavanjem čudesnih duhovnih pojava, njihovo nizanje u vremenu i raspoređivanje u prostoru je neobično, neprirodno, mimopravilno, ali je još uvek uobličavanje. U njemu se zapamćene slike, boje, zvuci, a ponekad opip, miris, čak i ukus stapaju u neobične, čudesne oblike, ali su još uvek ono što je zapamćeno o slikama, bojama, zvucima, opipu, mirisu i ukusu. Njihov se sadržaj preuzima iz zapamćenog posmatranja, ali u njihovom stupanju u uobličene celine nema ukalupljenja, nema one prirodne prinude kao u stvaranju stvarnosti, nema nikakve prinude. Čudo ne nailazi ni na kakav spoljni otpor. Ono se slobodno iznutra nadima maštom.
U mašti ni govor ne poštuje usvojena jezička pravila, jer je mašta razgovor duše sa samom sobom. Reči se na neobičan način slažu u rečenice, ponekad se čak i slogovi sklapaju u čudne reči. U raspadu usvojenog jezika raspadaju se računanje i suđenje, a sa njima tačno, valjano i pouzdano predviđanje ishoda. Gubi se mera, brišu se granice, zamagljuje se poznavanje uzročno-posledičnog niza, a da čudo bude veće, tek u toj lelujavoj magli sve postaje prozirno, jasno, poznato. U mašti je govor duše nepogrešiv.

Osim što rađa nestvarne, čudesne oblike, mašta među izmaštanim bićima uspostavlja i čudesne odnose. Njihov međusobni odnos je čarolija.
Značenje je uspostavljeni odnos između označavajućeg i označenog, njihovo "dovođenje u vezu. Svakim novim povezivanjem oni jedno na drugo bacaju novo svetlo, stvaraju novo značenje preko koga se u njih povratno uvodi čitava, ranije stvorena stvarnost, koja zauzvrat tom novom vezom takođe biva obogaćena.
Da bismo shvatili razliku između opažajnog obrasca (u kome se taj odnos još ne uspostavlja) i postupka posmatranja (u kome ga već jasno uočavamo) setimo se već rečenog o opažanju i posmatranju. U opažanju se iz (uslovno) bezoblične najave promena spoljnog sveta u čulima obrazuje znak, a iz najave promena sopstvenog tela utisak. I znak i utisak su samo početak, ulazna tačka posebne unutrašnje telesne promene, koju sam u celini nazvao opažajem. Oni su sastavni deo te promene, nisu iz nje izdvojeni. Osim toga, oni su u čulima oblikovani nastavak najavljenih promena u spoljnom svetu ili sopstvenom telu, pa su takođe sastavni deo i tih promena, nisu ni iz njih izdvojeni. Najave telesnih promena, iz njih obrazovani znaci i utisci, a za ovima i sve ono što se u živom biću dešava zaključno s telesnim izvršenjem, jedinstvena je telesna borba, u kojoj se svi učesnici međusobno razaraju i bore po zakonima mrtve prirode i shodno životnom zadatku, shodno zaživotno stečenim obrascima telesnog dejstvovanja i nasleđenom telesnom ustrojstvu. U toj se borbi nijedan učesnik ne izdvaja u zasebnu, od ostalih učesnika nezavisnu celinu, pa među njima ne može ni da bude nikakvog odnosa, jer
odnos može da se uspostavi samo između izdvojenog prema izdvojenom, razlikovanog prema razlikovanom, nezavisnog prema nezavisnom - samo između izdvojenih celina koje se međusobno ne razaraju - a u telesnom svetu nema izdvojenih, nezavisnih celina. Prema tome, opažaj ništa ne označava. On je u celini samo vid borbe koja je živo biće zadesila u postojećim okolnostima.
Označavanje, uspostavljanje odnosa označavajućeg s označenim, to jest značenje počinje tek s posmatranjem, tek s govorom. Tek kada imenovanjem bude pretočen u (oduhovljeno) obeležje (telesni) znak postaje ono označavajuće koje će da označi označeni (njime obeleženi) posmatrani predmet. Obeležavanjem, imenovanjem uspostavljamo odnos s obeleženim, imenovanim predmetom. Tu više nema nikakve borbe, nema uzajamnog razaranja. Uspostavlja se (duhovni) odnos u kome se posmatrani predmet obogaćuje imenovanim obeležjem, a istovremeno i posmatrač novim saznanjem, novim duhovnim sadržajem, novim prilogom sopstvenoj duhovnoj riznici. Uspostavljanjem značenja obogaćeni su i označavajuće i označivač i označeno, sve troje su promenjeni bez razaranja.
U sudaru i borbi se ne postavlja pitanje istine. Telesni svet s kojim se sudaramo i borimo neizbežno nas razara. Razaranje je ili važno ili nevažno za naš životni zadatak, a nije ni istinito, ni neistinito, jer u njemu nema odnosa, jer u njemu nismo ni izdvojeni, ni nezavisni od onoga što nas razara. Opažaj je telesna promena, vid razaranja, pa je takođe važan, ili nevažan, nije ni istinit, ni neistinit. Tek se imenovanim uvidom uspostavlja odnos s telesnim svetom, pa se tek s njim postavlja pitanje istine značenja koje se kroz uvid pripisuje označenom telesnom biću, ne kroz opažaj! Uspostavljanjem odnosa s prirodom kroz uvid joj se pripisuje značenje, to jest stvara se stvarnost. Stvarnost je ili istinita (to jest provereno razumljiva, tačna, valjana i pouzdana) ili je neistinita (to jest, pogrešno stvarana). Priroda nam je važna ili nevažna, pitanje njene istine se ne može suvislo da postavi. Pitanje istine se u nauci ograničava na odnos označavajućeg i označenog, na značenje, na stvarnost. Mudar naučnik se ne pita da li je istinita priroda koju posmatra i istražuje, već da li je istinita stvarnost koju on sam stvara svojim posmatranjem.
Nasuprot svemu tome u čaroliji je opažanje razvodnjeno, nema posmatranja, pa nema ni stvarnosti. Čarolija briše odnose s prirodom, pa i sa sopstvenim telom. U njoj se sve može, ništa nam se ne suprotstavlja. Čarolija je u unutrašnjem ogledalu objavljena duša, pa kao i svaka slika u ogledalu tu je i nije, nije nam jasno da li mi nju vidimo ili ona nas, da li mi nju hvatamo ili smo njom uhvaćeni. U njoj nam se duša objavljuje oblikovana sama sobom, iznutra. Možda nam čarolija tako mnogo znači baš zbog toga što njom nije označeno ništa drugo, osim golog značenja, gole duše. Možda nam je baš zbog toga u njoj sve tako jasno, providno, poznato. U čaroliji nema obmane, niti ima istine. U njoj je sve što se pojavljuje istovremeno i istina i obmana, u nju se veruje bez proveravanja, inače nije čarolija.

Razlaz sa stvarnošću u čaroliji čuvstvuješ kao posebnu unutrašnju promenu sopstvenog sastava. Sopstvenu maštu iznutra čuvstvuješ čuđenjem. Maštajući, razilazeći se sa sopstvenim telom maštar se neprestano iščuđava. Čuđenje je poseban vid ljubavi, čuvstvovan samo u mašti. Razlikuje se od ostalih njenih vidova po tome što ništa ne vrednuje, ništa ne podstiče, ni na šta ne usmerava. Čuđenje leluja, a u njemu slobodno lelujaju svi (na javi ranije upoznati) vidovi ljubavi: ugodno je izmešano s neugodnim, očaranost (lepim), divljenje (dobrom) i blaženstvo (u svetinji) sa gađenjem, prezirom, stidom, uvređenošću i zgražavanjem, radost sa tugom, nada sa zebnjom, ljubav sa mržnjom, najzad - i vera sa sumnjom.
Maštom iznedreno čudo čuvstvuješ čudesnom mešavinom čuvstvovanja, čuđenjem. Čuđenje je ljubav prema čarobnom čudu. Treba da ga razlikuješ od druge slične mešavine čuvstvovanja, od iznenađenja. Iznenađenje čuvstvujemo na javi, u susretu s nepoznatim, neočekivanim. U njemu opažanje nije razvodnjeno, a javlja se kad znanje izneveri, kad se pokaže da je nedoraslo opaženim okolnostima. Iznenađenjem se ne čuvstvuje čudo, već nedostatak znanja. U njemu nema lelujave neusmerenosti kao u čuđenju, naprotiv, ono nas izrazito usmerava bilo na beg, bilo na novo istraživanje. Ne iznenađuje te tobom stvoreno čarobno čudo od koga nećeš ni da bežiš, niti ćeš da ga istražuješ, već samo ono što ti je još uvek nepoznato. Od svega poznatog, čarobno čudo čuvstvuješ kao najpoznatije, ne iznenađuje te. Zato nikada nemoj reći da te čudi ono što te u stvari iznenađuje, niti da te iznenađuje ono, što te čudi. Čuđenje i iznenađenje su nezamenljivi jedno drugim.
Mašta doliva iskustvo i popunjava sve što iskustvom još nije popunjeno. Tako nastaje čudesna mešavina izmaštanog i iskušenog, mešavina čudesa i stvarnosti, san na javi, java u snu!
U prirodi se sudaraš i boriš, zadovoljavaš svoje potrebe, a ujedno trpiš sopstvena oštećenja. U predahu zaceljuješ rane. U usvojenoj baštini, u stvarnosti, raspravom stvaraš svoju dušu, ali ujedno trpiš i to mukotrpno stvaranje. Kad se dobro namučiš, u predahu zaceljuješ namučenu dušu, bežiš iz tog uzvitlanog komešanja u mirni, lelujavi svet mašte. Čas živiš pretežno u stvarnosti, među stvarima, čas u mašti, među čudesima. Mašta te čudom izbavlja iz neumitnih klješta tobom stvorene stvarnosti.
Čovekovo življenje je čudesna povorka sudara, borbi, rasprava, nametnutih mu telesnih potreba, ali i njime stvorenih stvari i izmaštanih čuda. Takvo mu je i pamćenje. Ne pamti samo telesno iskustvo, već i sobom stvorenu stvarnost i s njom izmešana čuda. I najdalje uznapredovala nauka nije mu bez šupljina, popunjenih čudom. Nema čiste, čistom veštinom i znanjem, čistom naukom stvorene stvarnosti, inače bismo bili računari, kao što nema ni čistog, na veštinu i znanje neoslonjenog, iz čiste mašte iznedrenog čuda, inače bismo bili vilenjaci. Življenje među zapamćenim stvarima i čudima je naša sudbina.
Pesništvo je povratno pretakanje mašte u stvarnost i stvarnosti u maštu. U tom pretakanju, u lelujanju značenja rađa se otkriće. Otkriće je iskušenje još ne iskušenog, iskustvo neiskustva, to jest jaje iz koga će ponekad da se ispili istina. Ona uostalom ne može ni da začne dok mašta ne oplodi iskustvo ili i obratno. U otkriću ćeš da izmaštaš nauku i istovremeno da proučiš maštu. Pesnik si kad možeš da sneseš takvo jaje. Uspešan si pesnik ako se iz tog jajeta ispili i poneka istina. Naučnik si kad iz tek proklijale istine umeš da istešeš njen hram koji ćeš da kadiš čudesima dok živiš. Sudbina ti je da sve to voliš, da istovremeno veruješ i sumnjaš, da se neprestano čudiš sebi kao najvećem čudu, da istovremeno budeš računar i vilenjak.

U toj maglovitoj, lelujavoj mešavini jave i sna, znanja i mašte, stvarnosti i čarolije, stvari i čuda, ponekad nas neočekivano ošine nepredvidivi bljesak neposrednog uvida u sopstvenu sudbinu. Slikovito možeš sebi da ga predočiš bezglasnim bljeskom munje u tmastoj tmini. Nazivaju ga svakako, na primer prosvetljenjem, nadahnućem i kako još sve ne. Ne znam mu pogodniji naziv od neposrednog uvida. On seva mimo čula, opažaja, znanja, mašte, govora, mimo svega zapamćenog. Bljesne odnekud, ne znaš ni da li spolja ili iznutra. Seti se onih trenutaka kada ti je u smušenoj nedoumici neočekivano sevnula dosetka u kojoj ti je sve postalo jasno, prozirno, poznato, osvetljeno. Taj je bljesak dosetke jedino što možeš da saznaš mimo govora, mimo svakog prethodno utvrđenog postupka, ođednom u neposrednom spoju značenja. U tom trenutku doživljavaš svoje golo stremljenje, golu misao, bolje rečeno - svoju golu sudbinu! U njemu sebe srećeš kao tvorca, neznano kako ni od kuda.
Ishod mu je zapamćeni novi spoj značenja, otkriće.Vekovima ljudi vide istinu samo u tom neposrednom uvidu, u njime stvorenom otkriću. Mnogi su i danas u to uvereni. Međutim, otkriće je samo novi spoj značenja, koji ne mora da bude istinit. Iako ti otkriće izgleda tako providno i poznato, da ti se iz grudi otima bezglasni pobednički uzvik, ipak ćeš i pored toga dobro da se oznojiš, dok iz otkrića proveravanjem ne istešeš istinu. U svakom je otkriću pola zbilje pola mašte, pa ni ono ne može samo sobom da bude ni istina, ni obmana. Ono je tu negde između. Da bi otkriće postalo istina, moraš govorom još i da ga postvariš postupajući po usvojenim jezičkim pravilima, pa potom i da proveriš po tim istim pravilima odgovara li onome čemu stremiš, na šta misliš. Misao mora da ti se vrati nazad u govor. Van govora ona ti je istovremeno i istina i obmana. Ona je to i u svakom golom, još neočešljanom otkriću.
Tragajući za neograničenom istinom, za istinom van govora, van ograničenih značenja, istočnjaci istrajavaju u vežbanju da trenutni bljesak neposrednog uvida proizvoljno dugo protegnu, te da njegovim protezanjem, uz istovremeno isključenje sveg posmatranja (svih telesnih obrazaca i uobličenih duhovnih postupaka), uz isključenje svega zapamćenog, neposredno dosegnu nekakvu nepromenljivu, večnu, neograničenu, običnim posmatranjem i doživljavanjem nedokučivu istinu. Tu više nema ni mašte. Osnova te vežbe je u usredsređivanju pažnje na neko pojedinačno telesno trpijenje, najčešće na trpijenje disanja, potpomognuto zauzimanjem posebnog, usredsređivanju pažnje pogodnog položaja tela. Ono što se takvom vežbom postiže nije otkriće, nije novi spoj značenja. Kada je uspešna, njom se postiže neizrecivo golo otkrovenje, koje ništa ne znači i kada se zapamti kao doživljaj. U njemu ništiš i sebe i svet, doživljavajući samo golo stremljenje ka bezgraničnom, stremljenje ni u šta. Njim se ne postiže nikakav uvid, nikakav novi spoj značenja, nikakvo otkriće. On je bez ikakvog telesnog ili i duhovnog sadržaja. Zato je i neizreciv. Kada o njemu hoće naknadno nešto da kažu oni koji ga dožive, lepe na njega naknadno izmaštani, onostrani, nepromenljivi, večni, neograničeni svet. Koliko to može da bude nekakva istina, prosudi bez mene.
Čovekova je sudbina da doživotno srlja u pitanja. Samo od njega, od onoga što on danas jeste zavisi na kakav će odgovor danas da pristane, do čega će pitanjem danas da dosegne. To ne mora uvek da bude istina. Dopuniće svoje življenje čarobnim čudom.

Sva su očekivanja, pa među njima i naučno predviđanje, ispunjena posebnirn vidom ljubavi: nadom, ili zebnjom. Naučno predviđanje nikada nije potpuno, pa nas nada ili zebnja usmeravaju da ga popunimo maštom. Očekivanje ishoda je utoliko više popunjeno maštom ukoliko su veština, znanje i nauka mršaviji. Poznavanje uzročno-posledičnog niza biva dopunjeno bajanjem. Poznatim stvarima bajanje doliva novo značenje, pa i nove moći, ispunjene nadom ili zebnjom. Upoznata mrtva ili i živa bića bajanjem postaju još nešto osim poznatih stvari, postaju znamenja, amajlije sa čarobnim značenjem i čudotvornom moći. Bajanje u njih useljava maštu. Čarobno značenje i čudotvorna moć mogu bajanjem da budu uliveni i u izgovorenu reč, u kletvu na primer, ili u ispevanu bajalicu, ali i u naučnu tvrdnju, pogotovu pretpostavku. U svima njima podjednako nada pokušava da dozove poželjan ishod, a zebnja da odagna nepoželjan.
Veština i znanje (posebno nauka) potiskuju bajanje, ali ga nikada potpuno ne istiskuju. Njihovim se rastom bajanje samo izdiže na viši stepen. U nerazvijenoj baštini svako zna sve što i drugi članovi zajednice, ume da radi sve, pa uporedo s tim sam i baje. Vremenom se pokaže da maštovitiji među njima pouzdanije predviđaju, makar i bajanjem. Takvi postepeno postaju nekakvi stručnjaci za predviđanja, stručnjaci za ispunjenja nade i zebnje cele zajednice, postaju vrači ili i iscelitelji.
Izgleda da vrač prethodi poglavici, vladaru, ali takođe i naučniku.
Vrač je i pesniku praotac.
Bajanje je pramajka sveg pesništva.
Ni danas nema, niti će ikada biti pesme koja ujedno nije i amajlija s čarobnim značenjem i čudotvornom moći, koja nije i kletva, i bajalica, u kojoj nema čarolije. Ubij bajanje, ubićeš u sebi pesnika, usmrtićeš svu svoju ljubav. Prestaćeš da se nadaš i da zebeš. Ako možeš, postaćeš živi računar bez mašte. Pošto to nećeš moći dok živiš, preslišaj se koliko poznatih bića i stvari, koliko sopstvenih reči nadom i zebnjom svakodnevno pretačeš u izbajane, čarobne i čudesne amajlije i znamenja. Popiši neiscrpno bogatstvo sopstvenog sujeverja, jer živiš dok možeš sebi da se čudiš.


sledi : * TI i JA *